vesna aleksić portrait

Vesna Aleksić

Mi moramo deci ostaviti svetlo na kraju tunela, moramo im dati do znanja da je život veliki i lep, bez obzira kakvu temu obrađivali.

 

Vesna Aleksić portrait

Vesna Aleksić

Vesna Aleksić vrsni je pripovjedač za djecu, koja iz romana u roman, na, za mlade, interesantan način uspijeva progovoriti o temama koje ih zaokupljuju.

Tijekom dosadašnje bogate karijere napisala je preko dvadeset knjiga za djecu, od kojih su najpoznatije Mesečev dečak, Zvezda rugalica, Ja se zovem Jelena Šuman, Marija Modiljani, Licitacija vetra, te, u izdanju Kreativnog centra, nedavno objavljen roman Dođi na jedno čudno mesto. Autorica je za svoj rad primila mnogobrojne domaće književne nagrade – nagradu „Neven“ 1997., nagradu „Politikinog zabavnika“ 1998., nagradu „Rade Obrenović“ 1999., kao i nagradu „Zmajevih dečjih igara“ za cjelokupno književno djelo 2004. godine. Osim za djecu, piše i drame, putopise, književne kritike. Kaže da pišući traga za najvećom tajnom − kako odrasti, a ne izgubiti dijete u sebi

U romanu Dođi na jedno čudno mesto (recenziju pročitajte ovdje), u pozadini poplave biblijskih razmjera koja je zadesila Srbiju, tema njene knjige zapravo je odrastanje i sve (nerijetko emocionalne) promjene koje taj proces za sobom nosi.

U razgovoru za CitajMe.com Vesna Aleksić priča o tome zašto voli pisati za mlade, nepostojećoj kritici dječje književnosti, emotivnim druženjima s publikom, lektiri i predrasudama o tome da mladi ne čitaju.

 

Denis Vukosav: Tijekom dugogodišnje karijere profilirali ste se kao autor za mlađe čitatelje – smatrate li djecu najzahtjevnijom publikom?

Vesna Aleksić: Deca jesu najzahtevnija publika, ali ona toga nisu svesna!

Na sreću, dobri pisci za decu znaju da to što pišu mora da bude najbolje, mnogo, mnogo bolje nego kad bi pisali za odrasle. Tu su i nepisani kanoni prave literature za decu koji nalazu jasnoću, optimizam, književni stil, autentične junake i obavezni izlaz iz svake situacije, ma kako teška bila. Mi moramo deci ostaviti svetlo na kraju tunela, moramo im dati do znanja da je život veliki i lep, bez obzira kakvu temu obrađivali. Anđela Naneti u svojoj divnoj knjizi Moj deka je bio trešnja bavi se temom ludila, na tako zanosan način, s toliko ljubavi i topline, da vi smetnete sa uma o kakvom užasu duše ona piše!

Zašto kažem da deca nisu svesna koliko su zahtevna publika? Zato što oni još ne znaju šta je sve dobro, lepo, šta je kvalitetno, šta je konzumna tvorevina, a šta prava umetnost koja se proživljava. To treba odrasli da ih nauče. U tome i pisci imaju ulogu. Deca su osim toga, dobri posmatrači, a loši tumači života. To je podatak koji književnost za decu koristi na najkreativniji način, to je onaj deo koji deca osete i usvoje, onaj njihov prepoznatljiv deo. Kad pisac progovara jezikom deteta, on govori o životu koji ne ume da protumači dobro, ali ume da ga živi punim srcem. Recimo, dete u pominjanoj knjizi Anđele Naneti i nema pojma da je deda bolestan i koliko je bolestan, on ga samo voli i prihvata takvog kakav on jeste.

 

Osim pisanja volite i druženja s djecom?

Dosta putujem po Srbiji i Evropi. Susrećem puno dece. Hrane oni mene, hranim ja njih. Razgovaramo o knjigama, stripovima, likovima, stilskim figurama, filmovima, kompjuterima, o svemu… Nedavno sam u Bonu nemačkoj deci pokušavala da objasnim šta je to pas lutalica, jer jedan takav važan lik je u mojoj knjizi. Oni nisu znali šta je to pas lutalica jer nemaju priliku da ih vide. Onda smo se smejali. Naučili smo nešto: da su upravo ulični psi najpametniji, najprilagodljiviji. Dopalo im se. Deca su otvorena za različitost – odrasli nisu, mada se trude, kao rade na tome.

 

Dođi na jedno čudno mesto, Vesna Aleksić korice

Dođi na jedno čudno mesto, Vesna Aleksić

Jesu li se knjige za mlade promijenile od onih koje su čitala djeca prije 20 ili više godina – progovara se o ozbiljnim temama (život s jednim roditeljem, utjecaj medija, otuđenost, napuštanje, …)

Nisam sigurna u to da su se promenile. Uvek su knjige za mlade pratile život, odnosno obrađivale teške teme. Mislim da se nisu promenile, čak ni u odnosu na one koje smo mi čitali kao deca, još ranije. Promenila se samo vrsta problema koji napadaju i decu. Sada su to samohrani roditelji, hraniteljske porodice, otmice, mediji, otuđenost… Nekada su bili ratovi, siromaštvo, bolesti, klasne podele i traume svih vrsta ondašnjeg doba. Uzmite npr. Hajdi, Tom Sojera, Lovca u žitu, Beskrajnu priču… Svaka od njih ne krije probleme, deca su u njima, kao i sada. Knjige za decu i mlade duboko su uronjene u život, ja kažem da su one najpametnije i da bi tzv. odrasli trebali da ih čitaju. Iz njih se dosta uči, a i plemenitije su jer poštuju ipak one kanone o kojima sam govorila. Kao i stripovi. Dobro i zlo je jasno razgraničeno. Zato ih i volimo.

 

Kad stvarate vaše likove, mogu li se u njima prepoznati neke stvarne osobe?

Najčešće su to prave postojeće osobe. Od njihovog autentičnog postojanja polazim. Ipak, dok lik prođe kroz emocije pisca, on bude uvek malo pomeren, obrađen. U svakoj knjizi, čitaoci se vezuju za likove. A pisac je u svakom liku, pisac je rasejan kroz svoje likove. Pitali su me jednom gde sam ja u romanu Marija Modiljani. Da li sam ja u liku mame Vere? Ja sam rekla da sam ja u svakom liku. Pisac ih sve provlači kroz svoju kožu , i negativne i pozitivne likove. To je nesvestan rad. Kao ritam srca koji ne zavisi od naše svesti, nego je autonoman.

 

Kroz lik Nađe progovara cijela jedna generacija, slično ste napravili i u svom romanu Marija Modiljani?

U Marijij Modiljani sam govorila o pravim osobama, o generaciji dece koja je bezvoljno morala da se raseje po svetu. Tu sam govorila o toj , baš nesrećnoj generaciji mladih rođenih 69-te, čini mi se da je njima bilo najteže. Kad su stasali da se zabavljaju, studiraju i provode , sačekali su ih ratovi. Sa monodramom urađenom po toj knjizi putovala sam u Toronto. Kad je glumica progovorila u prepunoj sali, odmah sam začula plač iz prvog reda. Neutešan. Na sam zvuk jezika. Posle predstave, gledalištе (odrasli, ne deca) tražili su da im se obrati pisac. Imala sam tada borbu sa svojim glasom koji je pretio da pukne. Htela sam da kažem nešto vedro i smešno, pa sam pitala kako je to otići u Kanadu autobusom, jer se tada iz Beograda putovalo аutobusom do Budimpešte, pa tek onda dalje. Dobila sam tada i smeh i suze, i aplauz. I stegnuto grlo. Tada sam imala najjači doživljaj u svojoj karijeri. Tada, dok sam tokom predstave, iza zavese, posmatrala tonca, mladog Kanađanina koji verovatno ni reč predstave nije razumeo, ali se strašno upinjao da nešto shvati. Bio je to znak da je u sali bilo toliko emocija da ga je prosto zainteresovalo i ponelo. Onda sam prvi put osetila da sam nešto važno uradila.

Nađina generacija ne pamti ratove, ali je zapamtila poplavu! Kad se za deset minuta sve oko tebe promeni – to je trauma! U jednom trenutku radujete se novom stripu, u sledećem ste u zbegu i iznad glave tutnje vam helikopteri! To je doživljaj koji niko ne bi želeo, ali desi se! Idealno za književnu obradu, totalno pomeren život, sasvim blisko umetnosti!

 

Stalno se provlači teza da mladi ne čitaju – slažete li se da je dio problema u tome što ne znaju što odabrati čitati, dok ih se istovremeno izlaže naslovima koji su popularni, iako upitne kvalitete?

Mislim da je broj mladih koji čitaju potpuno isti kao kad smo mi bili deca. I tad, kad nije bilo kompjutera, video igrica, interneta… i tada je samo jedan broj dece dobrovoljno čitao. Ja ne mislim da mladi ne čitaju, reč je o potpuno istom odnosu, i nekad i sad. Neka deca čitaju, neka ne. A umetnost je ipak namenjena odabranima. Treba se boriti da tih odabranih bude što više.

Ima istine u tome da je veliki broj knjižica za decu sumnjivog kvaliteta, one se često preuzimaju iz inostranstva zbog niske cene. Posebno me nerviraju serijali nekih knjižica koje mi liče na ove trange-frange serije. A deca se primaju na njih jer nema ko da ih uputi na bolje knjige. Da bismo im preporučili odabrane knjige treba sami da ih pročitamo.

Moja koleginica Gordana Maletić i ja smo pet godina u listu Blic preporučivali nove naslove za decu. Bilo je tu svega i svačega. Najgora pojava je nekritičko preuzimanje jeftinih izdanja (neke Cace i princeze) koje zaboravite čim ih ispustite iz ruke. Kao kad pojedete čips. A Branka Ćopića, Matu Lovraka ili Nušićeve Hajduke, pamtimo za celi život.

 

Pitanje koje postavljam svakom autoru za mlade – školska lektira, što mislite o njoj?

Deci je neprivlačna. Svi se žale na nju, a niko neće da je prepravi. Anahrona je i ne prati život. Kao da su je sastavljali ljudi koji nisu nikad bili deca. Kao da ne postoji kriterijum po kome se napravila ta lektira. Pitanje o lektiri pravi mi osećaj u stomaku kao kad pomislim na ljude u žirijima za nagrade. Na primer, žiri za nagradu iz oblasti književnosti za mlade, redovno je sastavljen od nekih novinara, televizijskih ljudi, režisera i sl., a nema nijednog pisca, nijednog čoveka da kažem iz primarnog zanata! Jednom rečju, to je područje proizvoljnosti, nekritično i sklono subjektivizmu i paušalnosti!

 

Marija Modiljani, Vesna Aleksić korice

Marija Modiljani, Vesna Aleksić

U jednom ste intervjuu rekli kako ne postoji kritika za književnost za djecu. Osim što smo na CitajMe.com već krenuli to ispravljati, po vašem mišljenju zašto je to tako?

Kritike za književnost za decu nema kod nas jer mislim da smo nedovoljno zrelo društvo za to! Na našu decu jos uvek nije bačeno dovoljno svetla i strategije za njihov optimalni razvoj, što sam videla u nekim zemljama, recimo u Švedskoj i Nemačkoj. Ministarstvo kulture tamo odvaja ogromna sredstva, recimo za festival knjiga za decu, a naša jedina institucija te vrste Zmajeve dečje igre u Novom Sadu, često nema novaca ni nagradu da dodeli laureatima, i to vrlo skromnu. Onog trenutka kad se proprati nova knjiga za decu, onako kako se proprati knjiga za odrasle (često vrlo sumnjivog kvaliteta), e, tog trenutka i naše društvo će odrasti! Čekam to jer sam optimista. Naša književna kritika kao da se stidi knjiga za decu, a to je samo znak njene infantilnosti.

Slično je i sa novinarima, slabo se pojavljuju na promocijama knjiga za decu. Ako nešto i snime, to bude emitovano na TV u terminu kada TV niko i ne gleda. Kao da je u pitanju marginalnost posebne vrste. A svi govore kako su deca naše najveće bogatstvo, to baš lepo i gordo zvuči…

 

Koliko god teška bila situacija u izdavaštvu, slažete li se da u Srbiji, ali i regiji nikad nije bilo više zanimljivih naslova kojima samo treba vjetra u leđa?

To ste apsolutno u pravu. Imamo divnih naslova. Pratim i prevode, i knjige iz regiona, i knjige u Srbiji, i ponosna sam na domete književnosti za decu. Tu se pojavilo više dobrih dela, nego u tzv. ozbiljnoj književnosti. Ozbiljnu književnost su preuzele novinarke, pevačice, blogerke… mnogo je tu šarenila, a šareno je srcu milo. Deca to treba da nauče da izbegnu, kao male boginje.

 

Marljiv ste autor s mnogo knjiga iza sebe – sjećate li se prve knjige koju ste pročitali?

Mislim da je to bila slikovnica Ivica i Marica, nju sam i isekla makazama posle „čitanja“ i dobila kaznu. Sećam se da sam mnogo puta čitala Čiča Tominu kolibu, Olivera Tvista i knjigu Toneta Seliškara Dobar vetar plava ptico. I Hajdi. E, nju sam baš volela!

 

Kad ne piše, što čita jedna od najboljih književnica za mlade?

Ja ne čitam dnevnu štampu (osim subotnjeg kulturnog dodatka „Politike“ i „Politikinog zabavnika“ ), ne gledam TV, znači, čitam stalno knjige. Murakami, Ameli Notomb, Roald Dal, Genis, Valjarević, to su nedavni naslovi… I naravno, čitam stripove, uvek, to nisam nikad prestala…

 

Na čemu trenutno radite, što sljedeće izdajete?

Pokušavam da nastavim neke priče o muzičarima, klasičnim… divni članci iz „Zabavnika“ dali su mi ideju da pokušam pristup detinjstvima muzičara na neki sasvim neobičan način. Težak zadatak, ali ja takve volim.

 

Photo: Vesna Aleksić

Comments

comments

Sve je počelo s nekoliko tekstova o pročitanim knjigama, sad već davne 2013. g.
Nema komentara

Odgovori

banner_printonline_s336x280

POPULARNI POSTOVI

Anketa dana

Hoćete li sudjelovati u nagradnoj igri “Književni izazov 2017”

Naša Facebook stranica

Translate

Translate »
Read previous post:
Osinja tvornica, Iain Banks naslovnica
Osinja tvornica – Iain Banks

Impresija Upoznajte Franka Cauldhamea. Ima šesnaest godina i službeno ne postoji. Živi s ocem koji ga je odgojio i samostalno...

Close