Sasvim skromni darovi, Uglješa Šajtinac arhipelag naslovnica

Sasvim skromni darovi

Slika porodice iz romana Sasvim skromni darovi odraz je naše realnosti

 

Naslov originala: Sasvim skromni darovi, Uglješa Šajtinac

(Arhipelag, 2012)

 

Da li hiljade i hiljade kilometara mora da nas razdvoji da bismo postali bliski? Mogu li se međugeneracijska razilaženja prevazići? Da li nesvesno zanemarujemo skromne darove koje nam život pruža dok težimo ostvarenju ideala? Da li je porodica i dalje najveći oslonac pojedincu ili se pred našim očima raspada ova osnovna ćelija društva?

Sasvim skromni darovi, Uglješa Šajtinac arhipelag naslovnica

Sasvim skromni darovi, Uglješa Šajtinac

Ova pitanja nameću se čitaocu romana Sasvim skromni darovi (izdavač Arhipelag) za koji je Uglješa Šajtinac dobio Vitalovu nagradu za knjigu godine i Nagradu “Bora Stanković”. Ona ukazuju na višeslojnost ovog romana pisanog u epistolarnoj formi, tj. u formi elektronske prepiske između Vukašina-Vuleta, dramskog pisca, i njegovog devet godina starijeg brata Živojina-Žive, vozača. Prepiska je započeta tokom Vukašinovog tronedeljnog boravka u Njujorku i Čikagu, a nastavljena je kada se Živa preselio u Ameriku. Kroz ovaj vid komunikacije braća razmenjuju informacije o svakodnevnim događajima, ali što je mnogo važnije, oni “razmenjuju” i sećanja, razmišljanja o suštinski važnim životnim pitanjima, ogoljuju osećanja, pružaju podršku jedan drugome. Stiče se utisak da nikada ranije nisu bili tako bliski i da su im kilometri koji su ih razdvojili pomogli da se upoznaju.

Čitajući Živina i Vuletova pisma, čitalac može da stvori sliku prosečne srpske porodice i njenog života u prvoj deceniji 21. veka. Otac-nastavnik istorije koji je zbog infarkta otišao u invalidsku penziju. Majka-vaspitačica pred penzijom. Stariji sin (Živa) – na pragu pete decenije, završio je srednju školu, prevozi građevinski materijal, neoženjen, živi sa roditeljima, imovinu će steći kada je bude nasledio. Kćerka (Gordana) – etnolog – antropolog, živi sa verenikom kao podstanar, nema stalni posao, želi dete. Mlađi sin (Vukašin) – dramski pisac u ranim tridesetim godinama čiji je rad nedovoljno cenjen u zemlji u kojoj živi, neoženjen. Slika ove porodice je odraz naše realnosti zasnovane na neprestanoj borbi da život ne svedemo na puko egzistiranje, već da mu damo dublji smisao.

Porodica je u Šajtinčevom romanu prikazana kao manje-više kompaktna celina. Međugeneracijska neshvatanja i neke uglavnom beznačajne trzavice su prisutne, ali uprkos tome članovi porodice su oslonac i podrška jedni drugima (Živa brine o bolesnom ocu, a zatim tu brigu preuzima Vukašin; majka štedi za Gordanu jer je izvesno da će ona ostati bez posla). Ipak, prirodni tok događaja nalaže da primarna porodica počne da se osipa (deca odlaze na studije, udaju se, žene se, sele se u potrazi za boljim životom), ali ostaju niti koje njene članove uvek povezuju. Živa primećuje da niko od njihovih bližih i daljih (ujak, stric) nije opstao kao njih petoro.

Prepiska između Žive i Vukašina predstavlja pokušaj približavanja i razumevanja različitih shvatanja koja su posledica međugeneracijskih razlika. Živa u odnosu prema sestri i bratu sebe doživljava kao staratelja. Njega su odgajali baba i deda (“moji su štitovi detinjstva već u mauzoleju”) i zato on, za razliku od Gordane i Vukašina, roditelje ne doživljava kao sav svoj svet. Uloga najstarijeg deteta kao i činjenica da je započete studije više puta napuštao nametnule su mu brigu o roditeljima (pre svega o bolesnom ocu). Živa ne ispušta krike očajavanja, ali kroz njegove rečenice provejavaju tiho nezadovoljstvo i žal što nije postigao nešto više u životu. Međutim, Živa ima nešto što Vukašin nema – ima više sećanja na detinjstvo. Vukašin priznaje da mu zavidi što je ostao blizu detinjstva jer su on i Gordana, otišavši od kuće, “izgubili istovremenost sa trenucima u kojima su mogli da pomognu roditeljima”.

Ipak, život, nepredvidiv kakav često ume da bude, zamenio je uloge braće. Živa je sećanja na porodičnu kuću, dedine stihove i odrastanje u Vojvodini “preselio” u Ameriku, dok je Vukašin preuzeo brigu o roditeljima i život nastavio u društvu koje ne prepoznaje vrednost njegovog rada. Pišući o Vukašinu, Uglješa Šajtinac piše o svim onim mladim ljudima koji su u inostranstvu dobili priznanja za svoj rad, a u svojoj zemlji su prošli nezapaženo. Većina njih se nikada nije vratila. Vukašin je izuzetak. Njemu zemlja u kojoj je rođen nije odala zasluženo priznanje, ali je on tu zemlju počastvovao svojim povratkom.

Živine godine i iskustvo prepoznaju skromne darove koje život pruža Vukašinu, a koje on olako shvata. Razlika između uglova iz kojih posmatraju život uslovljena je životnom dobi u kojoj su. Živa je pozvan na proslavu 20 godina mature. Ovaj događaj kod njega inicira potrebu da podvuče crtu ispod dotadašnjeg života. Rezultat je za njega prilično razočaravajuć i zato nerado odlazi na proslavu, ali tamo nenandano pronalazi “skromni dar” i rado ga prihvata što u njegovom životu dovodi do korenitih promena. On je dovoljno zreo i dovoljno objektivan da realno sagleda svoju životnu situaciju, ali i društvenu situaciju (“Sve brže starim, a ova zemlja se sve sporije menja na bolje”; “Stidim se svega što nas okružuje, najviše sebe samog”) i da načini korak koji je možda i jedini logičan u njegovom životu (odlazak u Ameriku). Vukašin još uvek nije u godinama kada se podvlači crta i sumiraju životni uspesi i neuspesi. U njegov, kao i u Živin život, igra slučaja je umešala prste. Otišao je u Ameriku da bi pronašao “skromne darove” dok je jedan takav dar sve vreme živeo u njegovoj blizini. Njegov prekookeanski put nije bio uzaludan, a ispostaviće se da i njegov povratak nije uzaludan.

Poslednja dva pisma imaju epilošku funkciju. Ona ne otkrivaju čitaocu srećan kraj kao u bajkama, ali otvaraju mogućnost srećnog kraja. Junaci ovog romana, Živa i Vukašin, zakoračili su na nove životne staze (jedan u Americi, drugi u Srbiji). Kako će tim stazama koračati zavisi od njihovih svesnih izbora, ali i spleta okolnosti. Mogućnost za srećan kraj uvek postoji…

 

Srpsko izdanje

arhipelag logo Sasvim skromni darovi

image_pdfimage_print

Comments

comments

Profesor srpskog jezika i književnosti. Zaposlena u Školi za osnovno obrazovanje odraslih Mladenovac. Volonter Centra za porodični smeštaj i usvojenje Beograd. Pišem priče koje su do sada objavljivane u časopisima za književnost "Voštanice" i "Zvezdani kolodvor".
Nema komentara

Odgovori

banner_printonline_s336x280

POPULARNI POSTOVI

Anketa dana

Hoćete li sudjelovati u nagradnoj igri “Književni izazov 2017”

Naša Facebook stranica

Translate

Translate »
Read previous post:
Fajront u Sarajevu, Nele Karajlić naslovnica
Fajront u Sarajevu – Nele Karajlić

Dr Nele Karajlić

Close